Gavran, tužni princ, i druge bajke za dijamantske devojčice

Foto: pixabay.com

Ne mogu podneti tišinu.

Izgubi se dok sedi na imaginarnoj arhimedijanskoj tački, dovoljno pristojne bube se ne pomeraju, a beskućnik na sredini ulice vrlo usporenim pokretima pokušavao bi da zapali cigaretu koristeći celo telo okupirano i uništeno.

Da li bih mogla da govorim o bilo čemu drugom osim o svojoj praznini i ponoru?

 

Razmišljanje u ideološkim okvirima ispovesti i snimanja filma.

Ne mogu da podnesem tišinu rimskih brojeva i kapci su pozajmljeni od moje žabe, ona kaže idi i poljubi Princa koji plače, golu statuu sa safirnim očima i zlatnom kožom.

Ali on je tako hladan, kažem.

Polažem svoje ruže u tuzi i bodem ih svom snagom, one krvare.

 

Šta nije u redu sa drugom linijom abrakadabra, vrištim!

Ova ideologija dobro funkcioniše, ne treba mi, ali znam da ne mogu da podnesem.

Umirem u tišini u ispovednoj nemogućnosti, terminalno bolesna od same sebe.

 

Agent je mrtav, dozvolila sam to sebi. Ubijanje, neko ubijanje tu i tamo ne šteti nikome, kaže ona.

Ruske podmornice kulturno definisanih paradigmi ljubavi klizile bi glatko u svojoj veličini.

Volim reč rascep, pa bih se često krila u njoj pokrećući nedovoljno istražene delove mozga i preusmeravajući elektronska kola, sinapse bi eksplodirale i pucale,

rešenje u tom mehanizmu,

oslobađanje električne napetosti u motoričkim funkcijama,

uzalud, ah tako strašno uzalud.

 

Zlatno lišće i srebrne kašike padale su sa njenog tela na ulici dok bi hodala, gracia.

To je ona koja raste iz kutije u japanskoj bašti,

to je ona koja ne podnosi tišinu,

a iza sebe ostavlja rezonantni zvuk,

dok bi u užasu druga stvorenja puzala.

 

To je stereotip koji koriste.

Nisu strastveni, emotivno su neodgovorni i rastu uvijeni, uvijeni prelepim cvećem,

raj za hranjenje pčela.

Htela sam da povratim, ali odatle bi izletele samo tamne ptice, leteći iznad.

Naravno da mi se to nije dopalo, naravno da ptice ne treba povraćati, naravno.

 

Tamo je tama i ništa više,

a plemeniti gavran na mom ramenu konačno reče

nikada više.

Zatim, nežno se ugura u moje krilo, i zaspa dok je moja dijamantska ruka bila na njegovim nežnim sjajnim

perima

samo ponavljajući

nikad više

biti siromašna.

 

 

Komentiraj

Unesite svoj komentar
Unesite svoje ime