Hoću li moći da odmorim oči?
Horde zloćudnih ekrana obuzima ovu planetu i njeno pamćenje.
Mislim istorijski.
Nema ko da misli od nas.
Romi svakako ne ulaze u kulturne prostore.
Otirem prljavštinu sa cipela pre ulaska.
Male prljavštine.
Ko sam ja dvadeset godina nepoznanica?
Ulazim u Francuski kulturni centar na dogadjaj o postkolonijalizmu.
Fanon je pominjan.
Romi su odsutni.
Osim u sviranju romske himne za koji dinar na prljavim plehanim instrumenatima u Knez Mihajlovoj.
Beznačajni pozadinski ometajući mrmor.
Ali to je dovoljno da me umiri.
Male prljavštine.
I da progovorim,
hoću li imati šta da kažem?
Nakon dvadeset godina.
Lakog digitalizovanog lica, blurovanih usta.
Dok teško je moje implodirano prisustvo.
Manirizam ekscesa, kako kažu.
Jer divljina nema razum ni etiku.
Zašto nisam ja, ja?
Nego sam uvek neka druga, nepostojeća.
Izmišljam ja.
Ekran u ekranu u ekranu.
Kako je ja?
Dok ne postojim avetinja.
Ghost u institucijama kulture koje vare male divljake.
Kuda sam pošla sa tim tamnim očima i čije ime mi na usni počiva?
