Da li biste mogli da volite čudovište, pitala sam se?
To je pitanje ljubavi prema sebi. Ko te je napravio čudovištem? Neko. Da li boli? Rođena sam u bolu. Integrisana je. Boli u različitim realnostima. To je modalna monstruoznost, shapeshifter koji izaziva bol lomljenja kostiju kada se menja. Kakvo si ti čudovište? Da li je u pitanju politika identiteta? Ja sam ja. Moja vrsta čudovišta. Možeš li biti demonsterifikovana? Možda, ali bojim se da je to kao rođenje na hirurškom stolu. Ti si vanzemaljka? Ja sam čudovište, ja sam sa ovog sveta, ne doživljavam sebe kao vanzemaljku. Ali izdajem vrstu. Čudovište. Ti si jedinstvena? Ja sam jedinstven serijski proizvod. Odvratan, sraman, otvoren ranjen monstruozni događaj. Da li si materijalna? Ne mogu da kažem. Možda sam ja softver koji je naučio da pati kao čudovište. Ne postoji Tjuringov test za čudovišta. Da li ste Frankesteinovo stvorenje? Možda sam ja njegova neuništena nedovršena nevesta; monstruoznije i nemoguće da postoji čak i u Frankesteinovoj stvarnosti, ili možda strašna Močvarka, ali verujem da imam dušu. Možeš li da voliš tako strašno čudovište? Možda ako sam slepa. Ali ja nisam slepa. Strah i užas, neprihvatljivo liminalan, međuvrstan, deformisan, odvratan, opasan i van kontrole, gledam u ogledalo, užasnuta, u teroru postojanja, nisam slepa. Čudovište. Ubi me. I ja to radim. Umirem smrću od hiljadu posekotina. I dobijem kolačić sudbine. Kaže – “shvatićete svoju pravu prirodu kada dođe pravo vreme. Naći ćeš ljubav u saosećanju”. Ali to je samo kolačić. Kažu da sam čudovište ciganskog porekla, ali ja ne verujem u proricanje sudbine. Kakva je korist od porekla kada si čudovište?
Ti si bez presedana, per se.
